Otadžbina

116 ДЕМОКТАЦИЈА - • •' ' • I извео из своје осиовне мисди, но он је пошао још даље те је у вршењу народне суверенске власти иресудно одбацио сваку реирезентацију, свако иреставпиштво. И то је најчудније, да је баш онај писац, који беше управо иретеча и главни покретач политичким борбама и покретима новнјега доба, и на кога се цела демократска теорија још и данас наслања, да тај писац одбацује мисао преставништва, а међу тим је баш тај репрезентативни систем главна карактерна црта данашњег модерног државног устројства. Доиста је занимљиво, да видимо како је Русо основао то своје одбацивање преставништва. Он је дакле казао: „Сувереност каогод што се не може отуђити, тако се не може нп преставити, репрезентовати. Она је општа воља, а воља се не може преставити или заступити, јер то значи пренети ту вољу на другога, а пренети вољу значи одрећи се ње, отуђити је т. ј. постатн сам без воље и предати се у ропство. Ако ће дакле у држави да влада народна воља, и ако ће законодавство да буде доиста израз те воље, онда мора народ сам законе да даје, а не може се то чинити преко одасланика. По томе дакле одасланици народнп не могу никако бити његови иреставници или репрезентанти, него само његови пуномоћници или мандатари који не могу ништа коначно наредити. Сваки закон, који од самога народа није одобрен, не важи; он није закон." 1 ) Сам писац ово своје умовање о претставништву означује као Фундаментално, он држи да сама логика демократског начела то са собом доноои. Његови непосредни последници и пристаоци, који су многе његове мисли усвојили, даље разгранали и у сам живот, у саму ирактику уводили, ти дакле његови главни следбеници као што беху Ширабо, Сије 2 ) и др. преко ове његове тачке о репрезентацији просто ') Ви соп1;га1; 8ос1а1, 111. 15. 2 ) АБће Зхеуез, чија нарочито знаменита беше брошира: „(Ји'ез(; се ^ие 1е Мег8 е1а1;?" која нзађе г. 1788. и којом је управо оглашен рат старом феудалном друштву; ново нздање у Парпзу г. 1822.; о њој Лабуле с правом каже; ,,с' ез(; 1е (осзт воппа 1а Ееуо1и110п."