Otadžbina

ЛЕДИ МОВТЕГИЈЕВА 0 СРБИЈИ

285

Брисла. За ученпцу Л.окову нема друге вере истините осим тако зване ириродпе или ј тцијоналне. То што људи зову верама, којима подижу храмове, за које се боре, јесу церемоније и мистерије, које су измислили попови, користећи се глупошћу човечијом, да своје џепове пуне. За то Монтегијева све вере друштава јевропских посматра с једне тачке и једнаки суд о свима изриче. „ Ја бих могда у свакој вароши у коју дођем, прича једној својој пријатељици: „напипољити које чудо и извести читаве низове поповских чудеса, ади не мисдим да бих ишта ново казала, ако речем: да свуда у целоме свету иоиови лажу а светина верује." 1 Придиком вена продаза кроз Кедњ свратила је у депу језуитску цркву и ништа јој није пажњу тако сврнуло као изкежени зуби и труле тиксје и љубање љуцке, које су искитиде смирене душе богатим даровима, и није изишда из тога храма без зависги светој Урзуди за њезин драгоцени бисерни ђердан. 2 А кад је приспела у границу српску добила је нову прилику да своме нријатељу Попу јави, како је на своме путу видела једну нову врсту пијавица љуцких — српске попове. У збирци писама којима Витковић товари „Гласнике" Српск. ученог друштва има доста извештаја о српском учешћу у ратовима аустро-турским у првим десетинама ХУШ века, и отуда судећи можемо се сами дивити јунаштву и пожртвовању. које наши дедови поднашаше за свога ћесара. Госпођу Монтегијеву на њеноме путу од Варадина до Бечкога (тадање границе т} г рске), пратила је једна чета Срба граничара која спољним изгледом није оставила леп упечатак у њеним очима. „Ћесар има више регимената састављених из овога народа, ади истину да кажем, ти људи изгледају више разбојници него војници. Еако немају никакве плате од цара а иринуђени су да самп набављају своје оружије и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или здраве просјаке 1 1|еМег XX. 2 БеМег IV.

ОТАЏБИНА I.

19