Otadžbina

292

ЛВДИ МОНТБГИЈЕВА 0 СРБИЈИ

вичај, имање и гробове својих отаца па се селе у иустаре аустријске. У ономе осећању дакле, које је привлачило потлачено стадо храмовима божијим, било је помешано и других високих наклоности, које су исто тако свете као и чиста иобожност. Говорећи о помирљивој политици турској према раји у XVI. веку нека буде узгред и ово што ћу казати, да је баш тога века искрсао други, смем рећи, већи непријатељ раји, већи за то што је обрнуо сикиру правце на храмове божије, под сенком којих храњаше се цела успомена народа срискога на пређашње политично јединство, цела народност његова. То су били језуити. Тих жандара ианских било је у нашим крајевима одмах од онога времена кад је њихов ред установљен, као што је других попова римске цркве било на Балкану још од XV. века који су отимали земљиште и стадо бедних у свакоме моралном и материјалном погледу наших попова. Рико нам прича, 1 да су се језуити умели врло вешто да користе слабим странама цркве бугарске и српске и да се сами угњезде, а један ранији путник (из XVI. века), Јован Баптиста Монталбано — прича да се, што се путник иаЦариграда више приближује граници Босне и Мађарске, налази све више уплива католичких попова. 2 Нарочито их је било млого у данашњој кнежевини Србији између Ваљева, Дунава и Ниша. 3 Исти писац жали се на неверне Грке који се и са самим јаничарима „удружују да се одупру" навали језуита и осујете њихове снлетке. Ова поплава западнога свештенства, добила је у погледу на јужне српске крајеве: Стару Србију, Македонију и Албанију новог живота од оног времена, кад Солиман I. и Француски краљ Франсоа I. 1 Кусаи<; р. 489. 2 Кегит Тигсцсагит соттеп(;агш8 есШ; 1730 р. 81. „Уегит ^ио та§18 Ниг^апат ек Возпат уегвиз ргосесШиг ео СаЉоНсае Ме1 а<Шс(;к>ге8 герепип4иг. 3 р. 83. У целоме томе простору живе људи »дш јат рег језиИаз аНозцие 8асегс1о (;е8 аЛ гес<;ит Иег раи1а(;1т ге<Јисип(;иг."