Otadžbina

ЛЕДИ МОНТЕГИЈЕВА 0 СРБИЈИ

293

начинише конвендију, (год. 1536.) којом се заштићава католичва дрква у турским областима, 1 а у погледу на северне српске земље, нарочито од онога времепа од кад се Аустрија и Турска почеше равном силом мерити, дакле после Ситватскога мира (1606.) Поплави тој поповској у наше крајеве следовала је оружана инвазија Аустрије, и нема сумње да је и једно од тога двога стално победило, да би се и друго утврдило. Што сејезуитство не утврди имамо да захвалимо само једрој привржености Срба својој дркви ; што друго не победи имамо да захвалимо излазу Русије као велике силе која је умела одржати баланс према Аустрији и удесноме устанку српскоме. Да се опет вратимо на писма Л.еди Монтегијеве. Они који нису читали путнике по Србији за време турскога ропства, не ће може бити разумети, како бих ја желио, оно што Монтегијева нрича о четама хајдучким у горама српским. Од времена пропасти српске па до устанка са Ђорђем и Милошем, хајдуди су били после дркве једини представници народњега живота у Срба. Док је дрква била више консервативно начело, које је прикупљало под своје закриље све успомене на прошлост и одржавало јединство и свезу у стаду растрганоме административним установама турских власти; докле је хајдуштво било револуционарни Фактор, које је као мртва герила стално радило да те мреже турске администрадије искида, Србија је била пуна хајдука. Али их је највише било поред путова који су водили из Србије у Цариград. Ту на свима теснадима биле су сталне њихове чете, да предусретају душмане свога народа да им отимају упљачкано благо и ослобођавају робље. На теснацу Балканске горе — Капе Дервенту — биле су читаве мале војске хајдука које су биле кадре да опљачкају друштва трговачка од 300 путника и да чине сметње војеним походима Турака. Међу њима (хајдуцима) било их је из Сибиња, 1 Види Тћ. Бата1ее Шз!. (1. 1а Т. I. р. 328.