Otadžbina

312

ДЕМОКРАЦИЈА

беше период ресторасије. Ту сад беше истина неки облик „уставне" монархије, али онакав какав је истицао из начела легитимности, дакле управо накаламљен на стару теорију божанског права. По тој теорији или, као што се она новијим модерним именом звала , ио начелу легитимности тај легитимни краљ имаде неко историјско, више и незастариво право на престо, које је било са свим независно од народне воље, и носило свој основ у нечем другоме а то је? Разуме се ту је могло бити само двоје: или је оно морало бити основано на неком ириватном аородичном праву на престо, које се изводило из средњевековног назора о својини над целокупним државним земљиштем, или је оно морало да се оснива па непосредној божијој вољи. У начелу легитимности беху оба та основа помешана један с другим. Но улазећи с таквим легитимним правом у 19. век краљеви увидеше, да им га ваља ипак у неколико масковати и спољно искитити неким преставничким Формама. Кад краљевска пуновласт носи свој основ у нечем, што је ван државног живота и изнад народне воље, онда је она по себи неограничена, па ако и пристане на иека ограничења, то њој самој једино мора припадати да одреди правила и да обележи граниде таквоме ограничењу. Отуда дакле у тој на начелу легитимности основаној „уставној" монархији сам устав не може бити друго него оно што се зове „ос1го1," а то значи, да је ту устав једнострано по доброј вољи самог тога легитимног монарха подарени поклон, којим се изузетно установљује некакво заступништво народа и то у ономе облику и оним границама, које он сам по своме нахођењу опредељује. То је дакле онда онај преставнички систем, који се оснива на начелу легитимности. Но кад би се са таквог легитимистичког гледишта хтеонаучно оцењивати преставнички систем, онда то по нашем мишљењу не би никако ни могућно било. Доиста, какво би ту могло бити научно мерило при оцени ? Кад је воља и увиђење легитимног сопственика краљевске пуновласти једино мерило, једино највише начело при установљењу тога