Otadžbina

ДЕМОКРЛЦИЈА

313

преставничког строја, онда шта ту може наука да каже? Одкуда она иоже напред да погоди, каква ће та воља битн, докле ће она ићи и какви ће се њој облици пресгавништва, допасти? Ту дакле наука нема ни речи да каже и по томе са таквог полазног гледишта о научном испитивању иреставничког система не може бити ни говора. То је са свим јасно и разумљиво. Ми би сад могли мирно да пређемо преко те легитимистичке теорије на дневни ред, те да са иашег већ означеног једино оправданог гледишта, испитујемо оно, што је предмет ове расправе. Али научна објективност а и то, што ово наше излагање разних гледишта ваља да буде потпуно, налаже нам, да овде бар у кратко напоменемо и оно, што је о основном начелу преставничког система и о полазном гледишту при његовој оцени казано од стране оне школе политичких писаца, која је у државној науци добила име доктринарне школе и која је нарочито у Француској неко време била на гласу и имала великог уплива на сам практичан облик преставничког система у тој земљи. На челу тих доктринара стоје два у новијој политичкој и парламентарној историји Француској добро позната имена, а то су Роаје-Еолар и Гизо. Њихово схватање суверенске власти у држави и из тога изведепо основно начело самога преставништва има на нрви поглед нешто примамљиво за онога, ко о њему дубље не размисли. А они су своје схватање такође оштроумно и вешто заступали, те и данас оно може многоме још да се допадне и да га за се придобије. Њихов поглед на преставништво најбоље је разложен у списима Гизо-а, а нарочито у његовој књизи: Шб^охге с1ез оп^тез с!и §оиуегпетеп1; гергеаеп^аШ II. уо 1. Рапз 1855. Он пре свега одбацује демократско начело народне суверености, а на његово место меће суверенство разума и иравде и по томе каже, како су правда, разум и истина једини извори сваке легитимне власги и свакога права у држави. По томе се онда на томе суверенству разума и правде оснива и преставнички систем, а то овим на-