Otadžbina

318

позориштни прег.1ед

у други упитомљење и морални пораст њихов услед тих издатака; у један све кијавице,, назебе, иротисди, капље, грозниде, које се добише у позоришту — у други све исцељене меланхолије, хипокондрије и т. д. — дајте ми теразије за овакве тегове, па 1у вам казати на коју је страну претегнудо и пресудићу без страха и без брпге. Ади камо теразије ! Позориште, веде, упитомљава нарави. За то ди се зар тамо највпше крви дијв , где се највише даворима посипљу уметничке главе. Ади ако је истина, да позоришта упитомљавају, онда је грдно здо. Та људи су већ постади права јагњад. Диж'те установе за подивљање, ако сте се ради спасти! Позориште удара у моралне жице. А свет се грозно материјалисао. Нико више не ће да пије из нлатонског пехара. Све је пошло трагом ђавољијем. Вера, љубав, братство, завичај, срце, начело — све је за цекин. Помагајте! Свет се може кретати „само наравственим" идејама! — Ма „иде ли свет на боље иди на горе"? Треба ди га устављати? Треба ди заслађивати воду прогреса? Треба ли дечити свет? А ко је бодан? Онај који виче, или онај, еа кога се виче? А шта је боље а шта је горе? Л.аже, ко год каже, да живи за будућност. Што будућношћу зове, то му је продужавање садашњости. Појединци су молекиди друштвене масе; и друштво мисди и осећа као год и поједпнац — само за садашњост. Будућност му је упитни знак садашњости. Историја је само једна депа прича. Установе су оброци садашњости. Шта бива, и шта је? то су најважнија питања и значе толико, колико: шта има данас за ручак ? И позориште је један оброк. Како ће нахранпти крв, каких саставних делова има у тој храни — ко те пита. Дајте да се једе! А како се вама чини ово јело? Но, да сте овога повише спремили, ово хоћемо свк. .. Зар може што друго бити театарска реценсија? Камо крај разговору? Ви не разумете приче, као Христови апостоли. Хоћете тумачења? добро. У маленој нашој земљици спла збиље, сила бриге споља и изнутра. Хоћете ди да их бројим, да отежем разговор? И опет их се нађе, који од позоришта граде једну бригу, једну збиљу више. И опет се нађе перо, које озбиљним, анатомским тоном говори о улози нозоришта у животу народном, о његовој учитељској задаћи и т. д. Кад се пође у позорпште свакп ведп, да иде да се невино забави — хвала Богу кад пмамо бар што невино — а кад се изиђе, свакоме набрано чело и читав конгрес мисли нагрне, да решп каку је корист донео свету један створ вештине. Али права брига вазда страда