Otadžbina

ПОЗОРИШТВИ ПРЕГЛЕД

319

у ономе збору, где свашта постаје брпга. . . Позориште је.створ за забаву и уживање. Коме је до тога — а тешко томе коме је увек до кукања — нека се провеседи. Критика је позоришна ћеретање посде кода и умора од игре. Ко има кад, нека мало п проћерета, добро је. Али ко је за послом, нека прескочи ове ретке и нека се пожури кући. — Али позорпште стаје државу. . . Зар само позориште? И мене стају много моје рукавпце п други представницп мојега господства. Али тако је то; сваки има своје репрезентанте, а репрезентанти стају доста. Београд ужива доста туђега зноја. Али зар само он? Ја бих доиста волео, да сваки пдати своје пиво; али колико вас је пута частио сиромашнији од вас, и баш само за то што је сиромашнпји. — Ја молим читаоца, да не тражи у овим чланцима ништа више, но што може и у позоришту наћп, и да своју драгоцену озбиљност чува као беле паре. Пролазећи поред нашег позоришта, или забављајући се у њему, често ми на ум дође чудна судбина његова. Србији ударило критично звоно. Нестало онога, чија је велика душа грејала све у њој, па се старала да и наша срца угреје, да нам даде и племените забаве. Свачије око брижно, -евачије срце немирно — а позориште се отвара. . . Тако често кресне кака невина шала усред брижне мајине и изазове сетан осмех. Ипак даде материјала да се попуни самртна тишина. Ја врло мало знам законе драмске уметности, што их поставнше велики естетичари. Ја ћу бити — што вели Берне ариродни критичар, као што се наш Јеремија Караџић неко време звао природни појета. Али грехота је и тон узети, а не казати. Место своје исповести навешћу рецензентску исповест ведикога Берна. И ако његове речи казују оно, што сам осећам, ипак ће боље бити за читаоца, да чује ориђинал место имитације. „Немачкој — вели Берне — беше дошла крптичка ноћ, крај постеље сеђаху чувари тресући главом, старе тете набираху сумњиве боре и свеће се не усекњиваху више. Тада се у један пут усправи боник, седе , погледа око себе и упита: „где сам ја?" — „У вашем стану, код ваших милих" — одговори лекар, љубазно и весело, и гледну победно оком. Удари добротворан зној, нестаде грозничних Фантазија, часом дође опет старп добри пулас, и здравље се враћаше бржим корацима, но што беше отишло. Још неколико дана беше пребоннк слаб; али се благо осмехиваше, све му беше право, све по вољи. Још неколико дана и чика Михл беше опет на ногама, зареза себи дванаест туцета нових пера и јеђаше у вече своју салату од кромпира. Још не21 *