Otadžbina

320

П030РИШТНИ ПРЕГЛЕД

колико дана и тестаменат, начпњен у самртном страху, беше потражен н подеран; све требаше да остане по старом. Још неколико дана и чувар, којн чуваше болесника, дође, те честпташе п помињаше нов капут, што му болесник беше обећао, ако оздрави. Оздрављеник се смејао доброме човеку п рече: Мора да сам у грозничини много којешта будаласто рекао и обећао. . .. Ах! то беше красно време. Истина, ја се не борах у рату за ослобођење — не пмађах потребне мере тела и вере за то - алп сам и ја Францезима задавао мале ударе. С полицајног места једне рајнске савезне државе бејах дошао, не мењајућп стола ни стнла, на полицајно место у једној немачкој савезној држави. Пре писах хитра понизна писма, да се нохватају и Францеским касапима издаду јадни немачки младићи, који бејаху као противници пописани. Сад писах још понизнија и хитрија нисма, да се похватају као издајници и немачкпм касапским псима предаду стари Немци педантскога срца, који још једнако показиваху љубави и дивл>ења према Наполеону. Једном ухватише једног шпијуна, ија га морах по заиовести мога старијега натерати, да се до кошуље свуче, да се види, да се није тробојом тетовпрао. Ја не нађох ништа, видех, да је све добро, и Немачка одпста слободна! За тим добијем отпуст, а и то беше добро. Постадох приватан родољуб и стадох издавати новине: Ћ Тераразије." Ах'ТЗоже! Тегова пмађах, али не имађах шта мерити. Народ на ппјаци не рађаше ништа и не назариваше ништа, а народић у вишим просторима трговаше ветром и ваздухом и другпм немерљивим стварима. Бејах у велпкој забуни. Новпне објављене, штампање већ почело, паре од уписника примљене и потрошене, а ја још не знађах. како ћу реч одржати и што обећах исаунити. Онда ме научи Један весељак коме беше живот омилео и, да би га продужио, беше комедијанат постао, да о позоришту пишем. Савет беше добар и ја га послушах. Натакох мудру бароку, и изрицах правду у најважнијим и најжешћим споровима грађана немачких — у комедијашким стварима. Суђах као поротник, по срцу и савести; за законе се не брињах, и не знађах их ни мало. Шта је заповедио или забранио драмској уметности Аристотело, Л.есинг, Шлегл, Тик, Милнер и други, беше ми незнано. Ја бејах ириродни критичар онако, као што пре дваест година једнога сељака — мислим зваше се Миш — који стихове грађаше, зваху ириродни иесник. Маца критика чуваше онда овога миша, увдачаше своје нокте и миловаше га. Такав дочек нађох и ја, ваљда из истих узрока: што и у мене видеше неке сељачке природности. Људи нису баш тако рђави, као што