Otadžbina

ПОЗОРИШТВП ПРЕГЛБД

321

се обвчно мисдн. Они остављају свакога у његову мишљењу, било лепо или ружно, ако само чврсго за њ ирионе, као за своју кожу; али ако се ко сакрије иза неког мишљења, тада људи неиоверљиво смичу завесу, да виде, ко је тамо иза ње." „Тако су постали ови драматуршки листови. Да Бог да, да читаоцп више радости у њпма нађу, него што сам ја имао. Ја жадим за изгубљеним временом и за узаман или на зло утрошенпм трудом. Критичар помаже толико лепој вештини, колико џелат врлини. Оба само заплашавају да се не погреши, оба само казне грех. Ја већ готово верујем, да јадни позоришни песници пмају право, кад своје рецензенте зову рушиоцима радости. Ми смо доиста гадне гусенице, које пождеру лист по лист, док од књиге ништа не остане, до корица п рачуна књнжарева. Док ме змпја критика не беше преварила, бејах срећан, као човекурају; могао сам за каким Ифдандовим хОФратом, ако само беше пун врлине, плакати као кака грађанска девојка, и медведима и дуцкастим иудлама смејати се као какав Бечдија. Али ја окусих с дрвета иознања, научих се раздиковати добро од зла, и моје задовољство оде. Онда почех долазити с увећаваћим стаклетом у иозориште н нзналажах ружне пеге и храпе онде, где ми пре бешесве лепо н равно. Почехмучити р &дне људе, а себе највише.".,.

Од почетка 1874. год. иа до децембра месеца исте године представљено је у нашем народном позоришту на двадесет и четири нова комада. Проценат ориђинадних деда нпје се управљао по проценту социјалном: три на двадесет и четири. Орпђинална су дела: Љубавно аисмо од Косте ТриФковића, Младост Доситија Обрадови&а , „сдпка из живота" од Косте ТриФковића, п Кнез Добросав, трагедпја од Матије Бана. Још би могло овамо доћи подуориђинално дело: Ни бригеша , које је по талијанском прерадио Коста ТриФковић. Дужност ће бити овим ретцима, да прегледају цео низ нових драмских деда у 1874. годнни. Треба да се види сума добра њена и у позоришту; а ово је сумирање још понајбезопасније! Многи нови комадн прођоше п без суда; а то је грдна штета. У овако напредном времену, где је сваки корак измерен, сваки нов појав израчунан, нропустити без рачуна нов један позоришни поЈав, било би грех. Ипак не допушта време, а ни простор, овоме чланку, да испуни целу своју дужност. Он ће је преполовити и узеће прво мању, ади важнију подовину. Овде ће се прегдедати само нова ориђинална дела. Ах орђинална ! Звам једног исто-