Otadžbina

П030РНШТНИ ПРЕГЛЕД

323

шнти да то није само ветрић бпо. Дражић се осети тој шали доброга случаја, приђе прозору, од куд промахпваше, затворига — п завеса се оиет намести као што је била. Ево како је то бпло. У Дражићевој је архиви било једно старо љубавно писмо. Чудо дивно, како га није био спадио модерни супруг. Ппсар тога писма, „извесна" госнођа, још је на нозорници жпвота. Она поРУ ч УЈе Дражићу, да јој врати љубавни спомен. Он је пдеменпт и хоће да учини то, само тражи сигурну придику, јер сам не сме Прпјатељ му Виднћ. лекар, жнва згода за то; декарпма ошша Псеп!;; може га предати место рецепта, али је Видић, као сви лекари, забораван. Писмо остане у џепу вегове собне хаљине. Још је толико био неспретан, да је његова драга Марија опазила. каД се тај терет у џеп спустио. А случај је хтео да учинп равнотежу џеповима, ,те је у другом било још једно љубавно писмо, коме аутор бејаше сестра Видићева Евица. Колико је случај лакрдијаш: п Дражићевој старој љубазницп бејаше име Евица! Два писма, а једна Евица! Прабаба Ева свисла би од радости, кад би видела ову представу! Дражићева и Видићева жена открију џепну тајну и ухвате једну Евнцу. Мужеви се нађу у запари. Али ветар стане, завеса се опет намести, кривнца се баци на девицу Евицу, хвала случају, мишљаше Дражић. А док још бејаше у бризп каке ће последице ова беда на невиност донети, изиђе, да ,је и девица Евица модерна грешница. Тајна оста тајна; а постпђење Евичино награђује се браком. — Ова је лакрдија живота далеко боља од оне прве. Слика је верна; огледало је добро. А данашње друштво воли гледати своје огледало, него галерију уметничких слика. На оваким делима остаје будућност драмска. Сад се може најбоље одговорити на питање: је ли позориште школа. Не оно је кабинет за, тоалету. Ово нас је дело одвело у мушки кабинет. Погледајте госпе, како угушују смех. Из очију им читам: ал да впдите наш кабинег! Знамо! знамо! само што не знају они који би требало да знају. А п срећа што не знају. Кад би знали, свет бп се повратио назад у класично доба Отелово и бпо би несрећан. У класичном позоришту мркне свест. А свет се рађа све слабији, нежнији; нису за њега. дивљаке, све треба укомнотити. Трагедпја је иелен, а комедија рен. Онај данас долазе иа позорницу само као медикаменат. Али није рђаво водити рачуна и о нашем желудцу; а посластичарска радња већ не може више банкротирати. 3. Младост Доситија Обрадовића. — Често човек држи у руцп скупоцену ствар, неоцењиво добро, а не познаје га ; па га прода у бесцење, поклони или бацп. Тако је било с овом драмом. Творац је њен зове »слика из живота", облачи је у просто свакида-