Otadžbina

324

ПОЗОРНШТНи ЛРЕГЛЕД

шње рухо модерне драме, али у овом сиротињском, непојетском, конверзационском руху, у овој плебејској ирплпци упознаће вешто око ипак властеоску крв трагичну, чедо трагедпје. Писац је нехотично учинио овај свој драмски проналазак. Као што Колумбо Америку назва Заиадна Инђија, тако и писац Доситијеве младости назва своје дело слика из живота ; то је нови свет духа пишчева, ненадно пронађени. Живот Досптијев је истина био непрестано компас пишчев; алптрагична љубав Доситијева, срце ове драме, то је чпста својина среће духа његова. Да није оца Василија и још неколико светих лица драма би ова бпла најлепша идила трагична — трагедија идилска. Да је дело задахнуто топлином песничком, да је трагичној (борби и заплету поклоњено више пажње, да је Доситијев карактер еманципованпји и обрађеиији, — дело би ово било најлепша, најориђиналнија српска трагедија. И овако како је, имало би више права на то име, него многе друге по имену трагедије. АвтобиограФија Доситијева хранила је толико време бистар трагичан извор, нов нетакнут мотив. Где је био Шекспир ! Требало је само оживети грађу, духнути у земљу живот. Тај дах беше — идеја. Срећна је намера намерила писца на идеју. Земља је оживела; али не беше песнпчке руке. Кад сам прочитао ово дело, мислио сам се: је ли то Доситије, што даје трагичан учин овоме вештачком створу, или је овај створ трагисао Доситија. 1ашао сам, да је ово друго. Ко није ннкад чуо за Доситија, уживаће у овој драми као и онај, коме је познат сав рад Доситијев и сав његов литерарно исторпјски значај. Узмите које хоћете име место Доситија, цена ће делу остати. Младост је Доситијева била трагична грађа; име његово било је са свим непотребно. Драма Доситије, одвојена од правога Доситија, остаје лепа трагедија. Прави пак Доситије није трагичан јунак. Жао ми је доброга Доситпја, али морам истину рећг Ја га штујем и волим више него ико, дивпм се његову уму, али његово срце не ценим много. А човек обична срца никад не може бити трагичан јунак. Доситије је љубио само као дете — своју мајку и сестру и своју религиозну идеју, па .је од детета одмах постао човек. Познавши манастир, калуђере и лажну светињу престао је љубити своју прву драгу — идеју светињиштва. Као што изневерена љубав често рађа мизантропизам, тако је и Доситије после ове неверне љубави престао љубити на свагда. Опово је сахранило његово срце и Доситије је пошао на пут у бели свет само са својим разумом. Од детета постао је од један пут човек и прескочио трагично доба људско — младост. Такав је мени Доси-