Otadžbina

ПОЗОРПШТНИ ПРЕГЛВД

325

тије по свима списима његовим, по свему животу његову. Доситије, као човек, љуби само разумом. Љубав је рана, која оставља вечну белегу. Она оксидише карактер и једињење се ово опажа у свима дедима, у стилу, у најдубљој старости. Доситије је у свима својим списпма, у дедом животу — само философ . У његовој автобиограФији нема искрености Русо-ове; то нису конФесије; он мудро одабира дане свог мвнулог живота. Нека ово није истина, ја инак добијам. Је ли могао човек, који је икад љубио, анатомски о својој љубави говорити ? Доситије нигде не спомиње своје љубави; на једном само месту сећам се ових речи: „Доцније, кад су ме тјелесна подстреканија стала мучити"... Може ди човек овако говорити о своме срцу? — Потоњи живот Доситијев још је бољи сведок мојим речима. Доситије проводи последње своје дане у Србији, која је за сдободу устада. Дира ди зрак слободе срце Доситијево? Узадуд сам тражио у свима писмима његовим из онога времена кака год доказа, да је Доситије одушевљен иародном борбом. Бедна раја не заслужује нигде номена. КореспонденциЈа је Доситијева најсубјективнија. Он прича, како је у Београду стекао кућу, засадио лозе, напунио подрум. То није старац Гарибалда; то је саможиви старац философ . У писмима својим пријатељима и поштовачима он иште, да му се иошље добра стара вина, иди бела хдеба земунскога, иди депе ракпје, да поткрепи своје старо здравље. Њему је до његова живота, а не до сдободе народне. Пре додаска у Србију он је дао знатан прилог новчани борцима за слободу. То му је заповедио разум. Али дошавшп у Србију више се брине за своје сгшсе, него за народни устанак. У једном писму прича, како га и у сну мучи мисао, како ће штампати другу књигу својих*„Вешти". Ако — вели — не би овде штампаре још за које време, одох ти ја у бели свет за штампаром па збогом мој винограде, мој подруме имојакраво. Доситијева је старост још најбољи доказ моме мишљењу. Људп од срца не жаве дуго. Доситије је осорљив чича. Једноме поштоваоцу, мисдим попу, који га једнако моли, да му што пише, одговора набусито, да га се окане и остави на миру. А с дамама има кад и да на дугачко кореспондује. 0 старци! старцп! — Немци су бенаст народ. Они с усладом причају, како се њихов Гете у подубокој старости заљубио. Као да је то љубав била! То је очајни крик страсти, која осећа своју смрт. Така старачка љубав може нићи само из срца Филистарских песника и ФилосоФа. 4. Добрила и Миленко и Доброслав — то су две нераздвојене драме, две приче из једне басне. Обе су драме управо једна драма — кнез Доброслав — развучена у два табора. У другоме је