Otadžbina

БЕЛА КУЂИЦА

335

је од њих утекао из манастира, други опет није добро испекао занат, а био је нешто мадо писмен... Е, тога су одмах узели за учитеља. Али за то нек не мисле наши богословди да су они и са савешћу тако ниско стојали као са науком?.. Бидо је истина међу њима, који нису знали ни десет заповеди божиј'... па опет нису крали ни отимали. Беху то већином добри и поштени људи, без икаквих претензија и ароганције: са сељацима као са рођеном браћом, а са ђацима су поступали као са сопственом децом. Тако и у Планинцу беше у то време учитељ занатом абаџија, старчић неки, коме је на целој лубањи једва две три длаке преостало, и то беле као снег, па кад их ветар залелуја а ти мислиш: то је она свила што се у бабином дету по зраку таласа... Добар човек каквога је ретко наћи, људи га нису видели да се наљути... Један пут упрло му сунце баш некако у теме, а оно се сјаји глатко као мермер , једно се дете загдедало у његову темењачу, па се усуди да га запита... — А учитељу, ко ти је почупао косу?.. Уча се жалостиво осмехне па му својим бдагим гдасом одговори : — Године, синко !.. Он на место катедре, простре лепо у шкоди асуру, скине своју качкету, прекрсти лепо ноге, натуче наочари на нос па онде кроји и шије, а ђаци седе по скамијама, па тек онако полугласно нешто бумбарају, а први ђак стоји код табле па их једнако опомиње на тишину; а кад учитељ сврши један рукав од гуњчета , или сашије ногавицу од чакшира, а он се онда мало накашље, извади иза појаса написан тевтер од својих ученика и прозове онога кога је намислио: — Читај ти, Дамњане, нешто из часловца. Дамњан прочита некодико редака. — Добро, вели уча — иди на место, а сутра да ми донесеш једну торбицу кромпира , богме синко одавна ми ништа ниси донео... После прозове другог и трећег, и сва22 *