Otadžbina

336

БЕЛА КУЂИЦА

коме по нешто наручи ; ретко је кога казнио, и то само кдечањем, а кад је бил.а тако голема кривица да се морало и телесно каштигати , уча га кљуцне два три пута својим гвозденим напрстком у чело, иа му припрети да се у будуће иоштеније влада. Тако је он то чинио, али само с мањом неразумннјом децом; а веће није никад ни покарао, јер беше међу њима момака који су својим уљудним владањем далеко надмашили навде богословце... На пример јунак наше приповетке, Милисав Богдановић, беше у то време већ свршен момак, не би га учитељ за живот главе ни зло погледао, а то ли да га кљуцне својим напрстком. — Милисаве, изиђиде ти наиоље !. . Милисав изиђе. Л.еп висок момак, шароких прсију, вита стаса, у лицу бео а очи велике загасите , на рамену му загасито гуњче са црвеном поставом, а бела кошула притегнута шареним тканицама пушта се чак до ниже колена, на ногама шарене чарапе са добро притегнутим опанцима.. . Милина га је гледати! — Милисаве, деде ми ти што читај из псалтира ! . . Вели му уча благим гласом, чисто тепајући му, јер је њега више свију ученика волео. Милисав поруменивши до ушију, обори очи доле, па својим звучним гласом нрочита неколико псалмова, тако лепо, таком умилношћу да би и самоме псалмопевцу срце заиграло, да га чује и види. — Лено, Милисаве — вели уча — ти си добро момче, и доста севаљано учиш... А јесили ми што реграције, донео?.. — Јесам, учитељу! — Па шта си донео, де кажи, благо учитељу!... Милисав извади из недара једну пљоску ракије, па је мете пред учитеља на асуру. — Добро, добро,, — вели уча а брк му се смепга то ће бит' од оне ваше препеченице, ха ?.. Па синко, како на дому је л'ти отац оздравио, или је још у врућици?...