Otadžbina

ББЛА КУЋИЦА

337

Милисав ћути а сузе му теку низ образе. — Тешко, учитељу, да ће оздравити, и ноћас му је стрина у два ма држала свећу. — Е, није вајде, морам још данас отићи да му однесем и оно мало животне водице, што сам још док сам на занату учио, од некога апотекара добио... Вели, од свачега лечи, и од грознице и од кашља и што већ има болештина на свету. . . Мене је један пут заболела пета на левој нози, па сам се напио животне водице , прође-,-ама као да си руком однео. „. Еад се школа пустила, учитељ скиде наочари, натаче качкету на главу, оно мало косе зглади по слепим очима, па онда оде са својим учеником, право њиховој кући. Жалостиво је та кућа изгледала ; на место прозора беху неке рупице хартијом изленљене, а по хартији уметути црепићи од стаклета , кроз које се могло као кроз неку кључаницу гледати у авлију, која је шљивама била засађена ; покривена беше са кровином као и остале куће онога времена, у среди ватра, а око н.е поседа чељад, а ноћу окрену ноге ватри, па мирно спавају. . . То наравно зими бива, а у лето се разиђу по вотњаку па се онде од дневнога рада одмарају Кад је учитељ ступио у кућу затекао је Милисављевога оца где мирио лежи поред ватре, под главом му једаи сламњи јастук, а покрио се црвеним јапунџетом; тужно га је било погледати! Очи му упале у главу, мутне, једва разликују предмете око себе, на целоме липу не мож' трага наћи животу: бледо и увело, нос му је дошао шиљаст, као у воштане Фигуре, што их Талијани по вашарима показују. До болесника седи човек неки у годинама, лице му је озбиљно, намрштено, али преко свих тих бора збрчканога лица лебди нека туга,. нека непсказана боља Кад би га ви видели, ви би се запитали: шта је тај човек томе болеснику ?... Шта је у њему изгубио? Да ли стрица ? или брата старијега ?... А он кад би хтео, овако би вам одговорио: