Otadžbina

338

БЕЛА КУЋПЦА

драги брате, изгубио сам пријатеља!... Тај човек беше странац, па је у туђој земљи нашао пријатеља !... 0 како је слатко нријатељство, кад све изгубимо! Учитељ скиде качкету па се посади до болесника, хтеде се с мме руковати али болесник није могао руке подићи. — Како си, брат Богдане? питаше га учитељ. Болесник диже очи, па кад је познао учитеља, он се болно осмехну али ћуташе. — Донео сам ти од оне животне водице, што сам те и лане њоме лечио— И он извади иза појаса једно стакленце са неком загаситом, руменом течношћу — Многима је ова водица повратила живот, те ваљда ће и теби, добри мој Богдане ! Болесник показиваше болпом својом мимиком, да бп се рад животне водице напити; учитељ узе једну чашу, напуни је том течношћу, па нагнувши се болеснику, принесе је побледелим успама. — Узми, ииј !... Болесник је пио; и заиста после неколико минута беше му мало лакше: јабучице му поруменише, очи му сијнуше, да се после за свакад угасе. — Хвала ти, учо, рече болесник полугласно — али се мора умрети!... И погледавши благодарно у благо лице учитељево, окрете се своме Милисаву, узе га за руку, привуче га к себи доле, па га пољуби — Ох, како бих волео, да... Не! не! Милисаве дете моје, живи ти и буди срећан!... После тога се окрете од њега, а главу је заронио у јастук дубоко уздахнувши. Кад се мало од узбуђености повратио , он се рукова с учитељем и са старим странцем, кога су сви у селу звали „Сремац"; рукова се с њима па тихо шапуташе! — Праштајте!... И чувајте ми дете!... Више није могао говорити, усне му се само мицаху, малаксале очи клонуше, чинило се као да је заспао. — Л.акше ће му бити, мишљаше учитељ — оздрави-