Otadžbina

БЕЛА КУЋИЦА

339

ће!... И радоваше се добри старац животворној моћи своје водице. Ади се у овај мах преварио учитељ, јер његова водица ие беше тако снажна да отклони смрт... Отац је нашега Милисава после неколико дана преминуо, а учитељ је у вему изгубио најбољега пријатеља а у сину најваљанијега ученика... ћ реграцију Трећи дан по смрти Богдановој, дођоше кметови са једним ппсаром из Рековца и пописаше све штојепо смрти његовој преостало; ситније ствари као: бурад, каце, казан и друге маленкости распродаше; новци уђоше у касу, а Милисаву на добру реч кметова и осталих сељана, оставише на руковање стоку са њивама и ливадама,,да њима сам управља; а да од тога не би што отуђио, поставише му за тутора Николу Белића, онога што му ноћу долазе дрекавци... Милисав је ћутао, није се њега тицало ко ће бити тутор— Знао је да оца нема!... Он је дакле гледао своје кућевне послове, кад и кад само недељом и празником одлазио би мало до записа, јер у оно време не беше у Планинцу цркве; него лепо у сенци некога стародревног храста скупе се људи, попа очита две три молитвице, људи целивају крст, нешто мало поручају па се онда разиђу својим кућама. Милисав је радо долазио до записа, које да види свога старога учу А и још нешто, о чему су неки само слутили, а скоро ће се уверити: Ниже школе баш преко турскога потока, кад се мине кућа Николе Белића у сред зеленога луга, подизала се једна мала кућица. Она се разликовала од осталих тиме, што је била окречена, бела као снег! А ту њену белоћу још је више уздизало загасито зеленило од густо засађенога воћа. Кад се погшеш на Орлујак или на Камичар, па са висине видиш ту белу пегицу а у теби срце заигра, чисто би и незват ушао у њу У тој кући живљаше неки