Otadžbina

340

БЕЛА КУЂПЦА

бегунад из Срема, онај исти што смо га код болеснога Богдана видели. — Није он никога имао до јединицу кћер, с њоме је све кућевне и пољске послове вршио, врло је ретко узимао надничара, и опет су му њиве биле свакада на време урађене и окопане, виноград орезан и опрашен; а око куће ретко си где на воћу могао видети оне прљаве чаурице од несрећних гусеница— Све то старац са својом лепом Јелицом почупа с грања и спали на ватри. Сви су сељаци старца поштовали са његове уљудности и чистоте, али су га се и бојали; беше у његовоме понашању нешто необично, тајанствено; ни с ким се није пријатељио, нико га није призивао, а никоме није одлазио, само по кадкада покојноме Богдану и староме учитељу Живљаше сам за себе са својом јединицом. Да ли је он том својом самоћом био задовољан или није ? То никоме не казиваше. А Јелица осим својих кућевних послова умела је дивно ткати и шити; све што је на њој било, све беше њена рукотворина, и она бела марама са оном танком црвеном ивицом, којом је своју лепу главу умотавала, и шарено зубунче, сукња и препрегача, то све беше њена израда; а што је умела чарапе шарати, тако укусно није могла ни једна сељанка!... За то су је и оговарале и износиле свашта на њу: неке су говориле да је вештица, да уме чинити, врачати, мађијати— Сна Николина као прва комшијка, клела се да је до сада већ неторици срце изела; а нашега Милисава да је још док је ђаком био, са неким мађијама ончинила, те већ нема дана, кад онуда поред њене куће не прође и с њоме не говори.... То је вели чинио и док је ђак био. Пуг му је преко Липара, а он торбицу о врат па лепо преко Орашја хајд у Сремчев браник. 0 виђала сам ја њега! па и њен отац зна за то и опет му не брани баш и кад јој у кућу дође... Све дакле комшијке тврдише једно: да је старога Сремца кућа нечиста! и ако је у селу најчистија била.