Otadžbina

БЕЛА КУЋИЦА

341-

* Тако дакле сад знамо за што је Мшшсав долазио до записа, за што је тако редовио ноходио свога доброга учитеља— Он и сам није знао куд је управ полазио? Да ли учитељу, или запису, или њојзи?... Али је стари уча нриметио, да се Милисав код записа није више пута ни прекрстио, него полако крадимице провуче се кроз Орашје па управо Сремчевом бранику. Тако један пут дигне се Милисав са швоском у недрима. — Морам вели, однети ово мало ракијце нашем учптељу, нисам га ни онако већ давно видео Ко зна можда се добри старац и зажелио наше комовице?... Учитеља је његова похода јако обрадовала, јер осим ракије, волео је и свога бившег ученика. — 0, Милисаве синко!... Па како, дете, како још?... Е, е! до јуче ђак, а данас свршен момак!... А кад је сркнуо мало ракијце, а он упре своје благе очи у Милисава, нешто му на њему беше необично; сувише му је изгледао озбиљан, могло би се рећи жалостиван... — Милисаве дете, ти си ми нешто невесео ?... Шта је то од тебе?... Да није? Учитељ не хте све што је мислио исказати, него брижно посматрајући гледаше у невесело лице свога ученика, а Милисав стојаше пред њиме као неки кривац, оборио очи па само ћути; а могао би му много што шта о својој невеселости приповедати. — Да није тутор?... Питаше учитељ, а Милисав се трже, и зачуђено погледа у свога учитеља; као од куд учитељ да познаје његове тајне мисли, које он до сада ником није поверавао. Али кад се уверио да учитељ његове мисли погађа, а он са жалостивим погледом додаде: — Богме, учитељу, није лако имати тутора!. . — Знам, знам, синко, муче те, као што чујем; нити ти дају што да привредиш, ни што да продаш... Е, али