Otadžbina

342

БЕЛА КУЋ11ЦА

шта ћеш ? . . Трпи се, ти си вредан момак, Еаквога у целом седу иема, све ћеш ти то накусурати... Има времена!.. — Али ? . . . Заусти Мидисав, али се одмах трже и не хте даље говорити; рукова се с учитељем и оде, ударивши лугом што поред куће Николе Белића вођаше, белој кућици, као што су је сви сељади звали, само је по нека баба поругљивим смешењем додавала: нечиста кућа. Учитељ се напи поново из пљоске и гледаше за њиме. Седе после на некакву плочу, што је ту близу записа укопана била, а за коју су говорили сељади да је ту сахрањена жена онога Сремца, па су и о покојници, баш и после смрти, много које шта измишљали. Као: да није била права Српкиња, да није у петак постила, а о ускрсу да је другче шарала јаја него остале сељанке. . . А то је у оно време било све подозриво. — Та да је она била чиста и права Српкиња, говорила је жена Николе Белића — зар не би и њу сахранили у оно гробље, у које се сви поштени људи сахрањују ? .. — Томе је тај некрштени Сремац крив, вели друга нека — он је баш сам хтео да се у овоме лугу сахрани, и вазда је говорио, како је ово место најдивније за ввчно иочиване. . . Јест, и то је истина била. . . Стари бегунац кад није могао у својој домовини наћи мира љубљеној сапутници мучнога живота, довео је у нову отаџбину, да јој кости од немачкога гажења сахрани. . . Ту на њеном камену сеђаше учитељ, нешто много размишљајући о своме ученику. . . — Заљубљен је, мишљаше уча — али је и дивна та Сремчева Јелица, ја никад нисам видео лепше у свету!. . Само је штета што је из белога света — те предрасуде није се ни добри учитељ могао опростити. — Осим оца нигде накога, ни кума ни пријатеља! . . А то би леи пар био: он висок као бор, а она вита као јела... Баш као да су рођени једно за другога! Денши иар не би у свету нашао !..