Otadžbina

БЕЛА КУКНЦА

343

Пре сам их негде видео где се разговарају: порумени-ли обоје, а шапућу. .. Она нешто чепрка по вотњаку, а он се наслонио на плот па је само гледи; а после рече: — Јелице, дај ми стручак од вашег босиљка. — А шта ће ти босиок?.. питаше га Јелица. — Од кад ми је бабо преминуо, то ми је најмилије цвеће. Јелица му даде стручак босиока. — Па Јелчице, дај ми и један пупољак од руже, лепо ће пристајати свеже руменило уз босиљак! — Е, сад би и руже!.. А шта ће ти ружа? — питаше размаженим гласом невино девојче. — Од како сам тебе видео, Јелчице, не волем ни једно цвеће, до само ружу румену.. . Еј, Јело, Јело! Јелица му хтеде додати ружу али јој рука задркта, а лепо цвеће паде на земљу. Ох и ја сам видео то цвеће, видео сам њих двоје како румене, како им груди задркташе, видео сам оно о чему сам можда у младости сан>ао . .. гледао сам љубав!.. Жалостивим гласом рече учитељ, па малаксало подбочивши оба лакта на колена, загњурио је главу у две старе руке. . . Можда бих сирома и даље о своме ученику размишљао, али се у томе приближи кмет Радован са Николом Белићем, који беше у великој љубави са кметом. — Хе, учо, рече кмет Радован — а што си се тако замислио, као да ти је град побио поља и винограде?.. Учитељ се диже са снога места па се рукова с Радованом и Николом. — Много којешта мислим, брат Радоване. ... Знаш кад човек своје деца нема, онда о туђој мисли, туђу бригу води!.. Да, да, тако је то! Мало пре прође овуда мој ђак Милисав, покојног Богдана син . . . добро дете!. .. — Јогуница, прекиде га Никола — угурсуз! . . . Та ево ако се ја о њему не старам, онда вере ми, није му се ни отац старао!. . Па ваква вајда ? . . Ја му велим, Милисаве! Не иди оној вештици, та знаш шта о њима цело село говори ? . . Па мислиш да ме је послушао ? . . Нема