Otadžbina

344

БЕЛА КУЋИЦА

дана а да онуда не прође, па ако се не може с њоме пољубити, а он је само погледи, иа иде даље.. . Чудо од света! . . Милисаве, светујем га ја •—та има у нашем селу људи, те каквих газда, и од какве Фамилије, па и у њих има девојака! . . Па ево да ти ја нађем девојку, баш ако ћеш у сред Груже, ни један ме одбио не би! Па ево моја Стојна има у Книћу још једну сестру неудату, видео си је ти! Онаке девојке не ћеш наћи ни у сред Крагујевца... Па зар мислиш да је главе обрнуо? Јок, вере ми! Ћути вам он као земља, па из моје куће лепо крадимице, све поред потока па у Сремчев вотњак... Шта тамо раде? Бог ће их знати!.. Ал, вере ми, учо! нису чисти послови. . . И јуче ми је баш доходио, скиде капу, пољуби ме у руку; ја мислим бозна шта ће? . . Кад тамо шта је ? . . Оће момак да се жени, и то никоју другу не мисли, него баш њу!.. Бре дете, рекох му ја, не ћеш је узети док је на мени главе!.. Е, није вајде, право има моја Стојна, баш га опчинише! Учитељ само ћути и слуша, па се некако сетно смеши. — Не смеј се, учо, вели кмет Радован — а ево јуче сам због некакова кулука шиљао бирова његовој кући, па чудо! вели да у гвоздениМ лонцима кува ручак! . . — Хе, хе! Поругљиво смејући се додаде Никола Белић — ти мислиш, пријатељ Радоване, да он у тим лонцима јело готови?. . Зна то моја Стојна боље него ма ко. . . Мађије су оно ! . . Хе главо ! . . — Биће, Никола, биће баш да су мађије. . . 0 томе су ми већ и други приповедали, рече кмет Радован. . . — Ал ето, мирли учитељ — кад момак воле девојку шта му знаш? А и време је да- се жени, кућа му је осгаДа празна, а седамнаесту је годину још лане навршио... Хтеде уча и даље да продужи али му не даде Никола: — Па ко му брани, нек се жени, ал богме 6 њој нека и не мисли!. . Па баш кад постане и иунолетан не ћу му је дати; ирогласићу га онако судски за лудога или за распикућу. .. Хе, хе! зна Никола Белић пгга ради! . . И тако се разиђоше. ..