Otadžbina

бела кпшцл

345

Учитељ оде у своју осамљену шкоду, да о другима размишља, јер није имао нигде свога. . . Остарио је у самоћи, ни жене ни деце. . . Глава ћелава, руке суве, уведе; али у грудима ноштено срце, пуно љубави према ближњему. . . Једва се смркне, а учитељ већ помишља на свануће, једва је чекао да му се ученици искупе, они су му попуњггвади ону тужну празнину, коју су многе жадосне године у старчевим грудима оставиде. . . * Међу остадим мдадићима онога времена беше и неки Ђоша Лазић, њега су дади у Крагујевац да учи занат, два пута је Ђоша са заната бегао, мати у досдуку с туторима враћада га је опет мајстору. . . Кад би, а он трећи нут иохара мајстора, ади у овај мах није се враћао у седо; знао је да ће га онде наћи, него оде у Рачу, где је имао друга који је с њиме зајед но учио п аиуиидук: њему се Тзоша повери, ади се љуто иреварио, јер га двугап шгхи^.^№СЈагНсГда и приказа вдасти. Пред вдастима је Ђоша морао свој престуи признати, за то га осуде на шест месеци робије и педесет батина. Све је то Ђоша издржао као да се у хансу и родио. . . А кад су га иовадиди на мацке, стегао је срце да се не би пред старијим здиковцима осрамотио. . . И заиста, један од старих здочинаца није могао, а да му том придиком не узвикне: Синовче, од тебе ће човек бити!.. Хајдук, коме се не ће раван наћи !.. ТБоша се вратио у седо да — ништа не ради. . . Од• дазио је у варош трезан, а враћао се нијан, с киме је он тамо пио ? шта је радио? то нико није знао. . . Тако један пут кад је пијан из Крагујевца кући дошао, стаде се свдачити да спава, ади у свдачењу некако , испадне му из недара једна здатна гривНа и пар здатних минђуша. Здато сину, а мати скочи упдашена. — Од куда ти те минђуше и те бедензуке — запита га упрепашћена мати — та то је здато, то су скупе ствари... Еј Ђошо! Тзошо! . .