Otadžbina

346

БЕЛА КУЂИЦА

Тзоша погдеда опоро упдашену матер, па претећим гдасом рече: — Оно што вндиш у мене, моје је!. . Даље ме не питај! . . Јадну мајку је срце забодедо, ади је ћутада, нити је за живот гдаве о томе смеда што нроговорити. Син јој беше неваљао, знада је она то, и опет га је водеда, он беше допов а она га је крида. . . Сирота мати!. . Ади кад би иа саме Цвети, а на тај дан држе Пданинчани заветину, па се ту. код записа, скуиидо и старо и мдадо, има ту људи и из дадеких седа: Гружана, Темнићана па бога ми и чаршиндије, познавајући гостопримство мирнога сељака, нису пропустиди да тога дана у Пданинац не дођу; а сваки се опет домаћин отима, како ће депше и боље госта дочекати. Попа довео свога нећака ч&к из старе Србије, њих двоЈ^ удеси-га—на^-керед заше вина једнако певају неке стикире, а људи слушају, па се чуде од куда толика наука? Кмету Радовану дођоше опет госги из Рековца, својта нека, они опет приповедају о капетану левачкоме , како је то диван човек! како поједе по половину јагњета за ручак, како није горд, него лепо и од најцрњега сиромашка прима част !. . . — Но већ познаћеш га, увераваше кмета пријатсљ из Рековца — у Србији нема два човека као што је наш капетан ! Са Никодом Бедићем дођоше неки гости из Кнића, депи. високи људи, чисто обучени са црвеним једецима а за појасом депи сребрњаци; с њиме дође и његова Стојна; дивна женица, нема јој више него дваест и две и три године; цео се сабор загдедао у њу, не баш тодико са њене депоте, кодико због одела, јер у оно време скоро у цедоме Левчу ниси могао наћи на девојци, или жени, нешто куповнога; а на Стојни црвена марама с плавим и белим цветовима, тако и хаљина, рекао бих од плавог је кашмира, па минђуше