Otadžbina

БЕЛА КУЋИЦА

3 47

па белензуке!... Гледају и људи и жене, па тек се мисле: од куд то њој ? Дође време да се игра. Ухватише се момци један до другога, не мож' их се нагледати! За тим једна по једна млада и девојка стидљиво гурнувши свога познаника стадоше шарати коло. Ђошина мајка гледа до које ли играњенсин? Каква ли је и чија?... Али га нигде не виде, тек додније као крадом, вукао се кроз гомилу света, а кад је дошао до оне совре за којом је Никола Белић са својим гостима седио и веселио се, он мало ка' застаде, а мајци се учинило да је на Стојну некако намигнуо, а носле се и сам уватио у коло; не потраја дуго а до њега се ухватила и Стојна. Сирота мати гледала је како дивно играју момци; свежи, здрави, свакога својом младошћу да занесу... Она је гледала и у Стојну. — Лепа жена! мишљаше у себи — али шта ће он са женом ? Зар нема девојака? Тако она стоји поред кола и мисли се... па на једанпут побледе као листак хартије. — Ох, сад знам! Сад знам све!... Ено оне златне белензуке! познајем их! Ено и минђуша !... Ох, несрећнице! та све што је на њојзи, све је то вегова... крађа Јадна мати!... Закукала би из гласа, али стеже срце и ћуташе тужно посматрајући неваљалога сина. Коло се све више ширило, већ се и старци угрејани вином хваташе до разигране момчадије Само један момак стоји у крајуј... то је Гружанин, један од Николиних гостију, леп човек какова само Гружанка рађа; на ирсима му се сјаји злато од везенога јелека, а за појасом севкају сребрни пиштољи. — Она ме је волела, док беше још у Книћу код мајке, а сад?... И он ћуташе замишљено, али кад Ђоша са Стојном доиграше до њега, он претрну и метнувши своју снажну руку на Стојнино раме раздвоји је од Ђоше.