Otadžbina

348

БЕЛА КУЋНЦА

То већ није било у реду, и увређени Ђоша пустио се из кола, иа је из далека иратио пакосним погледом свако мидање странчево А Стојна се задовољно смешила на њега; лиде јој дође руменије, црне јој очи севаху од узбуђености, груди су јој се таласале— Свако јој мицање показиваше како је срећна у његовоме загрљају; па и сама не знајући пришапну му на уво: — Ох, драги мој Милане!... Рука јој је дрктала, сва је стрепила од раздражености. — Отеше ми те, грлице моја! — И опет сам твоја! Протепа Стојна и брзо се иусти из кола, бојећп се да не посрне. Ђоша није чуо њихове речи, али је све разумео и шкрипећи зубма смишљао је најгрозније освете, какове само увређено љубоморство измислити може: — Поцркаће као мишеви! Пенелом њиховим ће се још сутра играти пладински ветрови.... А ја? Та не рече л' ми онај стари зликовац: да ћу бити хајдук, каквога није у Србији било—

Милисав тога дана не беше на заветини, пошао је био, ал' кад би на спрам беле кућице, он виде Јелицу забулила се белом марамом па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице љубљене сунчевим зрацима, рекао би да су изрезане од карарског мермера, у које је Канова и румене крви помешао; а кроз танку кошуљицу виде се најдивније ворме округлих прсију. Милисав је подуже посматрао с највећом чежњом, па онда се лагано дотаче њенога рамена — Јелице, ти заливаш цвеће Па кажи ми, Јелице, које цвеће најволиш?... — Оно које и ти Босијок и ружу. — А ја видиш имам још једно цвеће које волем. И он је упрво своје велике сјајне очи у њено румено лице. Она се осмејкивала тако ведро, тако невино, да се