Otadžbina

БКЛЛ КУИ.ПЦА

349

Милисав није могао више уздржати, него је загрдио и својим врелим уснама љубљаше јој снежно чело. Онајеуњеговоме наручју дрктала као прут, а кад се извила из његових руку, а она га зачуђено погледа. — Шта радиш то, Милисаве? — Љубим те!... Хтео сам те у старога Сремда запросити, али ми тутори не дају Гром их спалио! и он љутито стискиваше песниду а од једа му задркташе уснице. — Ал нека!... чедо моје! још за који дан па ћу бити сам свој тутор, и онда не ћу њих, него ћу твога оца молити да ми те поклони, ружице моја. — А како може мој отац без мене живети ?... питаше зачуђено девојче. — Сви ћемо заједно живети! Она обори очи доле, па онда нежним гласом, скоро јецајући нротепа: — Ох, ала би то дивно било! А образи јој се зажарише, усне су се само мицале, али не могоше ни једне речице више проговорити , срце јој беше нрепуно среће, љубави, надања!... У њему беше рај, а у томе рају је њена невиност сликала по бледој магли далеке будућности ... себе и драгога. Ала су слатки ти часови заноса! где се свака кап крви наше заклиње пред свемогућим, да љуби; где је и она румен на невиноме лицу само љубав, где ти и суза о љубави приноведа.... Она клону, баш као румено цвеће на жаркој припеци; а кад је погледала горе у Милисава, на дугим трепавицама сијале су јој сузе слаткога усхићења. — Ох, Милисаве!... драги мој!... И они се на ново пољубише. Беше то свечап тренутак, какви се у животу више не враћа— Нико га два нут није уживао— Часак је то, у коме се један век сахрањује; све што је у теби, све што је твоје било, све си са њиме изгубио Све за чиме си чезнуо, све оно о чему ти је душа сањала, све си са њиме добио.. . . ОТАЏБИНА I. 23