Otadžbina

БЕЛА КУЂИЦА

У томе часу највеће њине усхићености изиђе из густог браника стари Сремад; лице му беше озбиљно, хладно као и обично, само гласом је мало задрктао: — Милисаве синко, уђи у кућу. Милисав га је послушао. Кућа као што је била с поља чиста, така је била и из нутра: кујна лепо разним гвозденим и бакарним судовима окићена; у соби два белим чаршавима застрта кревета, у зачељу једна оварбана клупа а у среди собе астал На дувару је висио св. Никола, а на страниједна дуга пушка и један ножић. Ножић беше зарђан, па му скоро и не личаше да стоји уза ону сјајну пушку, на којој се све сијало. Стари Сремац скиде с дувара нож; и као неку драгоценост положи га пажљиво на астал... — Милисаве, шта си ти наумио са мојом Јелицом?.. Питаше старац озбиљним гласом. Милисав изненађен ћуташе, а старац је чекао на одговор; иосле се младић диже и пољуби старца у руку: — Наумио сам је, старче, у тебе просити. — Л.епо синко! даћу ти је кад је год запросиш; рече старац — али синко, ове седе косе не могу поднети безчашћа... Давно је то било, има преко дваест година, како ми један ОФицир варадинске регименте покушаваше да обезчасти жену... Па му је овај нож за свакад утулио страсти неваљаљога срца... Па немој, синко, да крв овога подлога швабе , која је на томе ножу зарђала, са твојом племенитом крви помешам! — Је ли грехота љубити, старче ? Ја твоју Јелицу само љубим ! — Сад иди, рече старац задовољан, а кад буде време дођи и ја ћу ти је дати... Ничија не ће бити до твоја... Милисав га пољуби у руку па оде!.. * Људи се разиђоше са сабора; зурле и свирале умукоше, нема свирке, нема разговора.