Otadžbina

БЕЛА КУТШЦА

351

Ноћ је... По неки старац само кашље у својој јадној колебици, а на пољу пред вратима исето режи... То је сав живот у селу: нигде живе душе! Нигде човека!... Само љубав и мрзост стражаре... Никада не би човек веровао да су то брат и сестра ? А овамо су једна крв и једно млеко ! . . У кући Николе Бедића сви су посиали, ал онај млади Гружанин не спава; шта чека он?... Лице му је зажарено, јелек му је на прсима тесан, иа га залуду раскопчава, чини му се угушиће га, усне су му суве, дах гори, он мисли да не ће зоре дочекати?.. Онамо опет у лугу ниже Николине куће, иза једнога грма згурио се Ђоша; шта чека он?., Главу је заронио у две снажне руке, ћути хладан и непомичан, кад и кад се тргне, погледа у звезде, гледа у ноћ ; па онда тек онако неразговетно проговори: Још није време!.. Можда пису ни поспали?.. Ха! ха!.. Стојна за цело није заспала!.. Та ту је она дивота из Груже, ту је њен Милан!.. И он се у муци грохотом смејао... После тога извади из недара једну шарену кесу, од свакаких перлица штиковану, таке дуванкесе није ни један момак у целоме Планинцу имао ; развуче је , и пажљиво носматраше ствари, које се у њој налазише : а то беше кремен, оцило, и нешто мало труди... За тим извуче из недара једно парче конопца, растезаше га, пробаше дал'је доста јак?.. Па онда задовољно прошапута. — Ово мало труди милијон ока барута да запали; а ово парче кононца читав град да држи затворен!. . Ни један ми не ће измаћи! Жив не!.. А ја ћу бити хајдук, каквога није у Србији било!.. И он се несрећник грохотом смејао. После се дигао са свога места, и као змија се вукао уз поток Николиној кући ; кад је већ близу био , он узе кресиво, сгаде иза једнога грма, па је онде кресао, за тим узе један омут сена , и махаше њиме по ваздуху дотле, 23*