Otadžbina

352

БЕЛА КУЋНЦА

док се није почело пушити, онда приђе стреји, и тури у суву кровину у пола распаљено сено ; после се привуче вратима извади конопче, привеза један крај за дрвену кваку а други за један дирек тако пажљиво ; да је Стојна, која није још могла заспати, мислила да је то само поветарац што суво лишће котрља. Кад је то све несрећник извршио , а он онда брзим кораком удари пут Рековца, и кад је био на врх Орлујака, онда се тек осврте, и са пакосним смехом гледаше из далека како се пламен Пиколине колибе, вијући се кроз густе облаке дима, по ноћноме зраку вијуга. . . Кроз ноћну тишину слушао је како диреци прште; чуо је јаук и писку жена и деце: — Нек се угуше, рече у дивљој јарости — нека изгину ! . . За тим се спусти низ брдо, и све странпутицама јурећи, нестаде га у ноћној тами. . . * Сутра дан је цело село говорило како је Николина кућа изгорела, како је Стојна прва осетила да гори, како би се сви погушили да не беше оног младог Гру жанина; али он са неописаном снагом истави врата, и тако се сви срећно из пламена избавише, па и саме хаљине и друго покућанство изнеше из ватре. Старији људи и кметови скупише се код суднице, ту дође и стари учитељ, чудише се томе и говорише : да од како је Планинца није се никоме кућа запалила; док тек ето дође и Никола Белић, блед и погурен рекао би да је заједну ноћ претурио осамдесет година; беле, сукнене чакшире му на два три места прогореле, лице му изубијано. Дође тако, стаде међу људе , скиде капу и поче тужним гласом говорити: — Браћо, ето ја остадох ко нико мој, без куће и кућишта , немам крова где ћу главу заклонити. . . тако он говори, а сузе му теку низ забринуто лице. — А никоме нисам на жао учинио, ни зла помислио, то ли неком закинуо или зајео. .. А гле мене јадника!..