Otadžbina

БЕЛА КУЋИЦА

353

Људи га тешише, нудише му се сви, да му помогну нову кућу направити , а то би све могли за три четири дана учинити. — Иа сумњаш ли, Никола, на кога? рече кмет Радован ; мало као званичним гласом — сгвар се мора извидити, мора се пронаћи ко је у Планинцу паликућа? — Не сумњам, пријатељ Радоване, рече Никола — не сумњам него баш знам ко је!.. Ено мој први комшија Марко Ћосић, видео га је јуче док смо се ми овде на заветини гостили, да ми се несрећник шуњао око куће... — Ту има трага, мрмљаше кмег Радован... — А и моја Стојна била је од јутрос код баба Јане врачаре, гледала је у. пасуљ, па вели: млад, висок момак, ту је из села... Нико други него он.... I- ' - ' — Ко, Никола, ко ?. . Питавде га радознала гомила. — Та онај мој несрећник, што му не хтедох допустити да се са Сремчевом Јелидом ожени... Гле шта ми учини!.. Учитељ се трже: — Никола, то није Богданово дете учинило ! — Био ти је ђак, рече кмет Радован — ма учо, он има још једнога учитеља : та нејде он бадава Сремчевој кући ? . . Где је Лаза биров?.. Лазо , узми још два три момка па ми га доведиге везана.. . Добро, добро ! казаће дете докле га капетан мало на муке удари , све што о Сремцу зна... А ти, учо, иди у школу, узми два три пера, општина ће платити! па напиши господину капетану једно писмо, велико писмо, на читавом табаку! Кажи му да је кућа Николе Белића изгорела, па сад нема где старац да спава, млађи ће лако наћи преноћишта, ал куда ћемо са старцем?.. То му напиши, а додај му да смо уватили иаликућу, и да му га по Лази бирову пратимо, да га донде на муке удара, докле не призна. Учитељ је дрктао: — Ја га нисам никад ни кљуцнуо, а гле сад да га капетани мећу на страшне муке... Кнеже Радоване,