Otadžbina

354

БЕЛА КУЂИЦА

Милисав није кз"ћу запалио! Он до сада није ни мушиду увредио... — Ти пиши, што ти ја заповедам!.. — Ја, кнеже, нит имам пера ни хартије, извињаваше се сиромах учитељ — баш сам ових дана наумио да одем мало до Крагујевца, те да купим те стварп... Ал ево шта се догоди!.. — Онда ћу морати сам собом отисти до господина, да му све наустице кажем, шта је и како је. У томе доведоше Милисава везана, а у лицу беше блед као мртвац и узверено гледаше у скупљену гомилу... Учитељ га погледа и сузе му пођоше низа старо лице, и није се могао уздржати а да не уздахне: — Милисаве! јадно моје дете! Али кмет, у коме је званична дужност свако осећање угушила, опорим гласом проговори. — Милисаве, признај! — Шта ? . . Питаше младић зачуђено. — Ох видим ја, рече кроз сузе учитељ — видим ја да је дете невино! — Ћут' учитељу! опречи се на њега Радован.. . А ти признај да си запалио кућу Николе Белића, свога законитог тутора. — Ја?.. рече младић, а тавна му румен покри младо лице. —Ја, кнеже, нисам паликућа!.. Додаде после тога одсудно. — Признај овде!.. А кад те господин капетан мете на муке признаћеш и кад си покојну мајку ујео за сису!.. Румен на лицу Милисављевом уступи место самртном бледилу; после збуњено додаде: — Па шта сам ја учинио ?. . — Кнеже Радоване, немојте га мучити, примети учитељ — гле како га зној пробија !.. Сирото дете!.. Ено наде!.. Милисав је посрнуо, и да га није Лаза биров приватио, би пао онесвешћен на земљу; и тек се онда повратио кад га мало попрскаше хладном водом.. .