Otadžbina

356

БЕ.1А КУЋПЦА

са свим другче изгледа: деца изиђу у авлију, или се скупе око огњишта, па онде гледају како капетаница готови ручак... А капетан скинуо јеменије, па у белим чарапама, у које је капетаница вешто уплела два три црвена, или плава листића, прекрстио ноге па се посадио на сред сеџадета, и пуштајући густе димове из чибука, преслушава једног по једног парника; кад и кад се накашље, али тако крупно, да сиромах парник сав претрне, а на прозорима се залелуја од дима пожутела пенџерлија; дебели трбух, који је чак на прекрштеним ногама нашао ослонца, само брекће, и треба му по четврт сахата док се мало поутиша; онда извади иза силава своју мараму, па убрисавши зној са чела окрене се својој бледој сенци: своме мршавоме ћатици: — Јеси лн све побележио ? упита га капетан — а ћата понизним гласом одговори : — Јесам, господине. — И онога несрећника из Жупањевца што је манастирско прасе украо ? — И њега, господине, одговори понизни ћата. — Добро!.. две недеље ће остати овде у хапсу, треба један пут и онај кош довршити , што сам га још јесенас почео градити; а после кад то издржи. и извуче својих двајестпет, нека кида испред очију ми!.. А оцу Пакомију пиши да ми пошље једно назиме и неку мешину вина... Ваљда нисам пао на теме да се за једно прасе толико мучим, и пиши му, да ће тамо у среду госпођа капетаница са децом доћи да се причести. — Оћу, господине ! После тога капетан зовну пандура, пандур уђе гологлав, стане ћутећи на сред собе и чека капетанову заповест. — Има ли ко да чека ? — Неки људп, господине, дошли из Ратковића. . . — А јесу ли што за децу нонели ? — Не верујем, господине... Сиротиња је ! . . — Нек чека! .. Кога има још ?..