Otadžbina

358

БЕЛА КУЋИЦА

како пајбоље знаш, та није шала, да ја под старост останем без куће и кућишта. За сво то време, Милисав ћуташе мирно и не мичући се , као човек који се на нешто одважио , али кад га је капетан запитао, што је човеку кућу запалио ? он са свим кратко одговори : — Ја нисам ! — Ниси? додаде капетан намештајући са златним гајтанима богато ишарани ћурак... — Ниси ти, а да ко једруги? — Не знам ! Одговори младић, а капетан истресајући пепео из луле, рече за себе : — Јогунасто пашче !. . Али ће признати, хоће ! . . У моме подруму многе су тајне изишде на видело , и његова ће ! . . Кад је ћата све исписао, он,ла се диже капетан, пришапну нешто пандуру, и отпусти све људе до везанога Милисава; њега затворише у подрум, а кмету Радовану рече: — Ти, кмете, остани, с тобом ћу имати још и друга разговора. Радован остаде. Пандур је после приповедао, да је то најбољи кмет, да нема у целоме Л.евчу ваљанијега човека; а да му људи казивању верују, наводио је капетанове речи: — Волео бих, вели капетан — да су ми у срезу сви кметови ка'овај Радован, него да ме наместе за. везира у Босни. . . Гле како пронађе онака зликовца , паликућу ! .. Човек је то ! .. Човек вере ми ! . . Тако пандуру казује капетан а он опет другима , и сви му верују. . . ^ — Па признаде ли вере ти, Јоване! Питаху га сељаци из Планинца. — Из први мах не хте. . . Ал немој о томе ни помињати!.. Муке су то, мој брате!.. И да није учинио признао би... Тек беше доста тврд; и сам се капетан чудио, како је ћутећи сносио то страховито мучење. . . Кад икад