Otadžbina

БЕЛА КУЋИЦА

35 9

и капетаница дође да види вако се муче људи, чудна жена! па се и насмеје; ал кад је видила Милисава, блед као мртвац, а глава му клонула на груди, заплакала се сирота! Молила је капетана, али бадава! капетан га је мучио све док није признао. .. — Сиромах !.. Уздисаше сељаци, баш они исти, што су га пре неког времена онако грдно проклињали, они који су желили, да се на ватри спали, ти су исти сад жалили што га три дана морише жеђу. .. Па онда веруј ономе што вели: ја позна.јем човека!.. Вараш се, пријане мој !.. У грудима је његовим суд, у коме је мрзост и љубав , пламен и вода смештена... Оне исте очн које су мирно гледале како се глађу бориш... Те ће после смрти за тобом плакатп. . .

У белој кућици изгледало је све тужно и жалостиво: За разбојем седи Јелица и тке платно, а свака јој је жица орошена сузама, низ блеђано лице саме се котрљају, а она им и не брани; кад икад само што дубоко уздане, после погледи кроз прозор у сиву даљину, па онда на далеким планинским врховима удубе јој се мисли; познаје она сва места кз^да јој је драги овце и козе проводио, па га онде у мислима својим и слика, у разноме виду: час јој се чини да га гледа како се наслонио на дугу пушку, па гледа кроз сиву маглу у њену белу кућицу; после јој долази као да види у даљини где јој даје знакове, да ће јој доћи чим месец изиђе.... Па у један пут врисне — Шта ти је, Јелице ?... Пита је стари Сремац, који од некога времена слабо 6 киме говори, а код куће се ретко кад и бави, него све некуда по селу и по луговима лута. — Ах бабо, бабо!... јецаше уплашено девојче Учини ми се као да чујем како ланци звече ?... Старац обори очи доле, ућути, и на ново се удуби у неке чудне мисли, из којих га је тешко пробудити; изгледа као да нешто рачуна, устима само миче, али му гласа не