Otadžbina

360

БЕЛА КУЂИЦА

чујеш; пЈзстима нешто набраја, као сељак који је нешто продао и купио па не може да састави рачуне Тако га сретају и сељаци па веле : Сремац ће да полуди !... Један пут га је Николина сна видела, а он сео доле у турскоме потоку, баш на оно место где се до пре Цвети дрекавац дерао. Еад га је видпла она је сва претрнула. — Шта ли ће ту. Он нешто зна?... После се тога прикрила и гледаше из лрикрајка шта ли ће старац да почне?... Али он је само ћутао немичући се, тек иосле неког времена диже се, и са свим лагано, рекао бих да броји кораке, упутио се право погорелој кући, после се тако исто лагано вратио натраг у турски поток, па је онуда читав дан лутао, а Стојна му је свако мицање пратила. Један пут јој се учини, као да се баш испод једног дебелога грма саже, а после се иодиже, па иажљиво посматрајући са свију страна дебели грм, увуче у једну шупљину руку, па као да је онде неку драгоценост нашао, тури ту нађену стварку у недра , па брзим кораком оде даље Стојнаје замишљепо гледала за њим, после оде и она тамо, па кад је све онуда прегледала, а не нађе ништа што би јој пажњу обратило на се, замисли се, а после полугласно рече: — Али шта ће баш ту, на томе месту? . . . мишљаше Стојиа, а после на један пут пребледе као крпа. — Није могуће! . . . То он не може знати, ко је некада овамо доходио!. . . Не! не !. . . Али куд оде ?. . . додаде устрепелим гласом — кући није ? . . . Да куда је ?. .. Она је имала право, јер старац не оде право кући својој, него уђе у Николин браник, после удари кроз Орашје па оде ираво запису. . . . Кад јр стигао тамо, већ се почело смркавати, нигде живе душе!. . . Само једна свећица шкиљи на школскоме прозорчићу, он погледа кроз једну рупицу на пеицерлији, виде онде учитеља где нешто шије, а дубоко се замислио. Старац куцну мало на пенцер. — Ко је ? . . . зачу се меки глас старога учитеља. — Ја сам ! олговори старац.