Otadžbina

БЕЛА КУЂИЦА

361

— А! стари Сремад ? . .. Шта ли га овамо донесе ? . . И он се диже с асуре, отвори врата и гледаше у старога Сремца. — Добар вече, учитељу! рече Сремац, иа се иосади на прву скамију, баш на снрам учитељеве асуре. — Д одкуда ти, добар човече ! . .. Е, е баш ти хвала те си сеједанпут и мене сетио, не могу ето и онако да спавам, а немам се с киме ни разговарати . . . дању и које како: радим помало, нешто опет слишам децу, нека их бог поживи! . . . А они су ми цела моја радост, да нема љих оседио бих пре времена. Сиромах !.. . Заборавио је, да међу оно неколико прамичака седе косе, што му се по слепим очима лелујала, не беше ни једног црног влакна : сав бео као снег ! — Дођох ето, рече Сремац — да ми ти, учитељу, у нечему помогнеш. — Хоћу, хоћу, стари мој пријатељу! Ако теби не бих, да коме бих ? . . . Ми видиш, што нигде никога немамо у свету, ми смо међу собом род!.. . — Јест, добри учитељу, тако је! Онај који нема брата са целим се светом братими . . . Ето ти немаш деце па су сва деца твоја ! . . . Учитељу пођоше сузе на очи: — Али једнога ми узеше . . . Упалио је кућу, па га мучише, предаше га суду ... а суд га даде на робију. . . Сиромах старац, није могао даље да говори, чинило му се, да ће га сузе угушити. — Ал ако ми ти помогнеш, рече Сремац - ми ћемо га за десет дана повратити кући. <::ш—^ а т? -отаолц оо ЛшцрОр да ,а&нпв*е«<г Питаше учитељ, зачуђено гледајући свога госта. — Ја да му помогнем ? . .. 0, стари мој пријатељу! . . . рече учитељ, а у себи је помислио: и ти си остарио, па те је и памег издала!... Сремац извади из недара, једну перлама искићену кесицу, па је показа учитељу: