Otadžbina

362 БЕЛА КУЋИЦА — Познајеш ди ову шарену дуванкесу ? Питао је учитеља. — Као, рекао бих, да сам је негде видео? ... одговараше збуњени учитељ — али ти не могу утврдо казати, где и у кога је видох. — Био ти је некад ђак, тај што је доцније носио ову дуванкесу ?. . . Сећај се, учо!. . — Сад знам! Рече учитељ — Ђоша, онај . .. Проклет да бог да! А ево целу ми је старост сво.јим неваљалим животом упрљао. Сремац развуче гајтанчиће на кеси, рашири је и показа учитељу оцило, кремен и повеће парче труди. Учитељ посматраше те ствари зачуђено, и гледаше испитујућим погледом у Сремца. — Тај видиш, чија је ова кеса, заиалио је кућу Николе Белића, тај је исти онај дрекавац што се све до на Цвети дерао у потоку ниже Николине куће.. . Разумеш ли ме сад? ... Учитељ није знао шта ће од чуда да проговори. — Зар он?... То беше све што је уча од чуда и препасти умео проговорити. — Сутра ујутру отићемо љеговј кући.... А за даље ја ћу се бринути. — Хоћу !... — А сад лаку ноћ!... Сутра морам овде све посвршавати, јер је прекосутра у мађистрату претрес и суочење сведока.

Кад се разданило, њих обојица се дигоше и све низ реку одоше право Ђошиној кући; Сремац је носио једну повелику празну врећу, учитељ не знаде шта ће му врећа, али га не хте питати, мислио је у себи: кад је носи, сигурно му и треба ? Сељаци их на путу среташе , здравише се с њима, а после кад би они већ минули мимо њих питаше се: