Otadžbina

364

БЕЛА ЕУТ.ИЦА

је иолако диже на грбину и нође на ноље; а кад је изишао из куће, а он се онда нешто сети. . . — Да!.. Нисам те ни питао, а шта те кошта тај кромпир, снао ? . . — Па шта ти даш, чича? . . Баш сам данас мислила да га, бацим из куће, та сав је изтрулио!.. Стари Сремац извади из кесе половину рубље, па је даде Ђошиној мајци; а она се устезаше примити, чднило јој се да је то много. . . — Узми с,на,јо, мени је од потребе ако теби није. . . А имаш ли једно парче конопца, да вежем ову врећу? . . И он погледа у дирек о коме је парче конопца висило. — Па ето, узми то парче што о диреку виси. . . Враг ће знати, ко му пресече половину?.. А ту је висило све некако до самих Цвети. . . Старац узе са задовољством, одреши-са дирека коноиац и веза њиме врећу, уча му помагаше да је на ново дигне на леђа, и тако одоше... Кад су били код школе, скиде стари Сремац кромиир с леђа, одреши уже, и мету га пажљиво у котур савијајући у недра; после се окрете учитељу, па му рече: — Сад још с Николом морамо свршити, у њега је она друга половина од конопца. . . Учитељ од зачуђености трљаше очи; сад је тек појмио о чему је стари Сремац већ од толиког времена мислио. . . И он га усхићено љубљаше; сузе му текоше низ лице, и умало није у своме усхићењу онај сгих из псалтира певао: „Блажени изгнани правде ради!" — 0 сгари прогоњени Сремче! Ти си анђео избавитељ томе несрећноме детету! . . Сремац замишљено ћуташе, а после досетивити се нечему рече: — Учитељу, синоћ око сунчевог заласка, дође Николи Белићу гост из Груже; исти онај младић, што их је све оне несрећне ноћи из нламена избавио. . . Ти би могао