Otadžbina

белд куицца

365

тамо отићи, па како год знаш гледај да га доведеш да школе... Он познаје конопац, а и онако ће и он сутра у Јагодину на мађистрат ради суочења. — Њега могу довести, рече весело уча — јер му се и с одем добро познајем. . . ■— А ти иди; не смемо много дангубити. Уча оде, и наскоро се после тога врати са младим Гружанином; остави их у својој соби, а он оде да види шта му ученици раде, јер су се већ сви искупили, н чекаху свога доброг учитеља. . . Међу тим се стари Сремац са свим искрено разговарао са Миланом, па кад му је све разложио, и кад је младићу све јасно било, а он рече: — Хоћу, старче! Не ће се добро ни смрћи, а ја ћу ти оно несрећно парче конопца донети. .. — Али, синко, да ћутиш!.. До суда, о томе не сме нико ништа знати! — Нико! .. Рече озбиљно Гружанин. . . Нико о томе не ће знати. . . А после ме та проклета кућа више никада не ће видети.. . Кад је учитељ изишао из школе, он виде младога Гружанина, бледа и замишљена, где оде Николиној кући... — Шта би, стари пријатељу? питаше уча. — Свејеуреду, одговори Сремац. — Сутра ћемо сви у Јагодииу до мађистрата. .. И твој је Милисав избављен. * — Јелице, оћеш ли са мном у Јагодину? рече стари Сремац, својој јединици. Она га погледа зачуђено, јер све од како су се доселили у Планинац, нијејестари отац никуда провео, нВти је она познавала места, која су с оне стране Челица и Ратковића. Стари Сремац је помилова својим сувим рукама па бледим обрашчићима. — Јелице! Сутра ће да суде Милисаву, што је упалио кућу... Јелица се трже и бризну плакати. ОТДЏБИНА, I. 24