Otadžbina

366

БЕЛА КУИНЦА

— Зар и ти, бабо?. . Ах бабо, бабо!. . А знаш да ми срце једва бије од бодова који га стегоше? . . Рече јадно девојче иокривајући исплакане очи својим белим ручицама. — Мораш, ћери, и ти ићи, да га доведемо кући. . . Старац се већ и заборавио шалити, иа му је шала и изгледала мало храпава, заједљива.. . Сиромах старац! . . А данас му дође да се и он мало нашали.. . — Јест, такоје то! Сиреми лепо погачу, испеци једно ћуре, и то још вечерас, па ћемо лепо још зором у Јагодину, И старац љубљаше н>ену збуњену главу, тако нежно и умиљато, милујући је по белим обрашчићима, да се девојче побојало, да не буде истина, што сељаци говоре, да ће јој отац померити памећу... Али кад јој је старац све исприповедао , кад је разумела све о чему је њен отац толике ноћи будно размишљао, онда се разли по њепим снежним образима она танка румен, што истинитије него све речи наше казује осећање узбуњених прсиј.у. Очи јој весело синуше, „и она узе стару руку свога родитеља, па је с хиљаду пољубаца обасипану тихо превлачаше по својим врелим образима... — Ох бабо, бабо ! . . ала си ти добар, бабо ! . . На лицу које се ретко смеје, најдивнији је осмејак... Старац, гледајући своју јединицу, задовољно се осмехну; сећао се он , да се она још у староме Срему радовала, кад јој из вароши донесе луткицу, ил' другу какву играчку... Он се осмехну, и у томе тренутку изгледаше заиста диван; све оне боре које су године и пакости љуцке у вегово лице урезале, говориле су у томе часу о благој и поштеној нарави прогнанога старца. — Све лепо да буде спремно, дете моје ! А у торбу ћеш метути и нешто мало јабука и крушака. . . Треба се и господи нечим умилити , а богме и младога Милисава треба понудити, јер не верујем да га је у Рековцу капетан јабукама нудио ?. . Ту се старац ућутао, а чело му се на ново намрштило...