Otadžbina

24*

БЕЛА КУЂНЦА

367

И њега су сиромаха доста мучиди; а на трепавицама Једичиним синуше сузе сажаљења,'па тихо уздахнувши рече: — Ах, сиромах ! . .

Осам је сахати избило. Планинчани стоје у ходнику пред вратима оне собе, у којој чланови мађистрата држе своје седнице ... Ту је Никола Белић са својом Стојном, ту Марко Ћосић, ту је и млади Гружанин накићен својим сребрним оружјем, пешто се дубоко замислио. Стојна га крадом погледа, осмејкује се на њега, али он њу не види, његове су мисли далеко од њених страсти... Она уздахну и обори очи, а један пут прође поред њега тако близу, да му је својим врелим прстима руку додирнула. Он се трже као да га је змија ујела. .. После је прекорно погледа , и оде на сграну.... На другој мрачној страни големога ходника седи на једној клупици стари Сремац и добри учитељ. Никола Белић их погледа, па се сам пита : шта ли ће ова двојица код суда ?.. Али га њих двоје и не гледају, него тихо разговарајући се гледају. сваки час на врата од ходника. — Сад ће га провести, вели уча жалостивим гласом. — Ено га, додаде ^Оремац. И два пандура пратише у тешком гвожђу окованог Милисава. * За три месеца мучења, као да је остарио; изгледаше као човек од тридесет година : лице бледо , очи упале у главу, а у чело се удубила једна дубока бора, коју учитељ никада није на њему видео; корачаше мирно, погнутом главом, човек би по самоме томе ходу по тој ногнутој глави судио: да је то заиста неки окорео злочинац. Кад га уведоше у заседање, он диже главу, погледа у озбиљна. лица својих судија , па ћутећи чекаше њихову пресуду. — Јесу ли ту сведоци ?.. питаше председник суда свога вратара. — Ако су дошли нека улазе ! Сведоци уђоше.