Otadžbina

368

БЕЛА КУЂИЦА

Сваки је од њих говорио, шта је који знао. Никола, како је под старост своју остао без куће и кућишта и то све због њега. Марко Ћосић, како га је онај дан видео где шврља око Николине куће. Стојна, како је осетила ватру, како је била сутра дан код баба Јане врачаре. Сад се диже млади Гружанин. — Господо судије! Питајте ову жену, одкуда јој ове златне минђуше и белензуке ? Стојна врисну изненађена, а румено јој лиде потавни ; сва је дрхтала, рекао би пашће. А Гружанин узе реч, те својом урођеном речитошћу све исприповеда, о чему га је стари Зремац обавестио. Милисав је за сво то време зачуђено гледао у младога Гружанина, а кад је све довршио, он дубоко уздахну. Сад уђе и стари Сремац са учитељем. Милисав се сав стресао, и заборавивши да је у заседању, пође да пољуби доброга учигеља у руку. У томе му звекнуше ланци... беше то ропски јек, који свако срце својим тупим звуком растужи... А сиромаху учитељу ударише сузе на очи, и нншта није умео изговорити до само: — Ох, знао сам ја !.. Он није крив !. . Стари Сремац изнесе из недара конопац и дуванкесу. . . Стојна обори очи доле, а модре усне само се мицаху , не могући ништа за своје оправдање проговорити. .. Призиала је, да му је она ту дуванкесу поклонила, да је са Ђошом аишковала , и да је Ђоша из мрзости према Гружанину највећи злочин хтео извршити, за које она није могла знати. Кад је то све признала , па кад је видела оне презриве погледе којим је пратише, она паде у несвест. Милисава ослободише. С ногу му скинуше оно тешко гвожђе, које га већ толико месеци стезаше. Он их озбиљно посматраше; изгледало је, као и да се не радује своме ослобођењу: — За што ли сам ја ове ланце вукао ?. . питаше сам себе . . . Је ли то награда поштеноме животу ?. . Мучење, батине , ланци , робија и вешала ?. . Кривца тек доцкан