Otadžbina

БВЛА КУЂИЦА

369

пронађу, па ако ти је мемла несрећних тавница оставила толико живота, да још можеш чути речи својих немилостивих судија , а ти уздрхталим срдем слушаш , где ти говоре: Ти си слободан ! Невин !. . Слободан ? Невин ?.. Ја бих волео да сам кривац, да сам зликовац !. . Тако он размишљајући стојаше и гледаше зарђало гвожђе, док му се и судија није приближио, и зачуђено погледајући у његово жалостиво лице, меким гласом не проговори: — Шта стојиш, синко, ево те твоји избавиоци чекају ?.. Ти си слободан !. . Он тешко уздахну : — Слободан !. . А по измученоме лицу лебдио је израз гњева , бола и мучења . . . После се поклони и оде, а за њиме весели учитељ и Сремац. — Милисаве , кма још неко осим нас двоје , који те жељно ишчекује ? Милисав задрхта , а колена му стадоше клецати , а после скоро нечујним гласом поче питати; — А где је ?.. А ко је, то му је срце и само казивало ; а кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе , рукова се с њоме , па онда дубоко уздахнувши протепа устрепталим гласом. — Јелице ! . . Ах, моја Јелчице ! . . више није могао пи гласка пустити. — Треба путовати ! рече Сремац. Ено се већ и ноћ спрема , додаде показујући у залазак сунчев, а овде у чаршији баш не бих рад ноћити. — И ја не марим за ову варошку галаму , рече учитељ седајући на некога белца, који је такођер много тешких година морао упамтити. II Сремац седе на свога мркова; само Јелица са Милисавом као млађи корачаше час поред њих, час за њима или пред њима. Већ се и смркло, а месец је својим благим зрацима обасјао питома брда и дивотне долине богатога Л.евча