Otadžbina

370

БЕ.1А КУЋИЦА

и кроз загасито лишће густих лугова, сетно продирући, у бистрим погодима огледао је своје бледо лице. — Јелиде , рече Милисав , ајд да ударимо овамо на лево, ниже Ратковића ; не знаш каква је милина оном долиницом поред потока ходати! Ах, Јелице, докле још нисам знао за тешко гвожђе и за влажне зидове црних тавница, онуде сам најрадије лутао... А и ближе је пешаку. Стари Сремац са учитељем јашише даље , све коловозом , а Милисав са Јелицом пођоше странпутицом доле потоку. Кад се већ у лугу изгубише испред очију добрих стараца, кад већ ништа не чуше, до само жубор нотока и умиљату песму славуја, онда је узе Милисав за руку : — Јелице, ти си уморна!.. Рече јој меким гласом, који је као устрептали звуци меке врулице до њених ушију допирао. — Седи, Јелице ! . . Ох, како је ово дивно место ! . . Осећаш ли како липа мирише ? . . Чујеш ли песму славуја ? . . Веле: да он сву драгу ноћ само љубави иева, кажу да и он љуби ?.. — Ох, Милисаве!.. рече зажарено девојче —ја кад сам код тебе , а мени се чини да и трава о љубави приноведа, да се и небо и земља грле и љубе ? . . Бидиш лн оне ситне капљице, што ударајући у шарени шљунак на обалу скачу , и они љубе оно шарено цвеће , што своју лепу главицу умиљато доле савија, да у своја недра усиса те бисерне каии потокових пољубаца ?.. — Ти као да из књиге читаш, моја мила Јелчице?.. — Ах, и читала сам ! Рече узбуњеним гласом заљубљено девојче. — Отац ме је научио читати, али ни једна књига не казује оно, што моје срце осећа.. . Месец је зашао , и тице једна по једна ућуташе се; само што је тихи поветарац, играјући се липовим листом, дивотним задахом расхлађивао пољупце на врелим усницама заљубљених. — За живота се не ћемо више растајати, рече Милисав, а груди му се таласаше од милине и узбуђености.