Otadžbina

384 ЛРОКЛЕТИ КАМ > А Мијат хладнокрвно: — Ја се божје не бојим, јер сам се овђе у Млецима одрекао у данашњи дан лажне и напасне которске исповијести, пак и ако је било распбће латинско на кому сам присегнуо, даћу сутра главу за душу; ја мним да може поћи једна за другу на који му драго суд или пазар. За то идем сутра на смрт ка на свадбу, и као да ћу се прексутра родити царев син! На то ће духовник: — Дупгану си већ утопио , о њој није збора, колико ли ни о оној Арије безумпога, ако си слуша; него сад поради да барем спасиш то телесине. — А како ? нриупита Мијат хитно, кад си рекао да сам на смрт осуђен, и да ће ме сутра давити. — Лако, ако си у свијести, настави поп. Ти потврди као да је истина, оно с чим си већ запачао душу у Еотору, пак ћеш се опростити тамнице и зле среће. А Мијат истрештенијема очима: — Шалиш ли се, попе, аманет ти божји? — Не ја, ваистину, одговори поп озбиљно, но си ме уболио пак те задуду учим и упућујем да не погинеш до краја, да не изгубиш оба свијета; јер док си жив животом, можеш се покајати и — ко зна ? Бог је милостив — опроштен бити; а по смрти није кајања, но се опет састави душа с тијелом да обоје страда, као слијепац и хромац, кад су крали смокве кркочке, један очима а други ногама, пак их на та свијет онако и здружили да се муче и да примају за сваку смокву оку меда. Помами се Мијат на такви свјет, скопа објеручке стржеви столац на којему сједијаше, пак са свом снагом окроји попу сјепачки по врх главе. Пане духовник у несвијест, својом крвљу облит, а Мијат са столицом притукује, докле га с душом растави. Свуче Мијат себе и попа, обуче његове аљине, а њега остави гола нага , као што се од мајке родио, пак изађе лагано из тамнице с крстом у руци а с петраиљом о врату. Срећом Мијатовом били оба једнога стаса и једнијех година , а један другоме доста близу налицали , пак му се