Otadžbina

386

ПРОКЛЕТИ КАМ

жио је да му крв попијем , а нева што сам тијем спасио себе од неправедне и срамотне смрти. А калуђер оштро:— Ти се 7 Мијате, вараш љуто. Није могао духовник тебе силимице натерати на лаж, но си ти био дужан, као хришћанин, оставити у Млецима главу на откуп заробљене душе. А тако што си урадио , јадна ти мајка ?! Зло врх зла, гријех врх гријеха! Па као што бездна бездну призива, тако ти, да оправдаш биједу и кривоклештину, а да учуваш јошт који дан, зар горијема мукама, то труло и смрдљиво тијело, постаде разбојником свог исповиједника; па јошт крвавијема рукама приступаш да примиш страх божји у своје прси , не мислећи да би ти се огњем живијем претворио. Нијеси ли чуо, несретњиче, да ко ножем сијече, од ножа и гине! А Мијат као изван себе : — У разлог се попе, тако те под старост моје муке не допале! Ја сам чоек простак и неук, ви ме редовници за млада не учили, а отац' ми је зље боље од мене знао; пак у својој невољи и туги разабирах се и тјешах, да су тобож Бога ражалиле моје муке и биједе , и да ме је за његову вишу славу , и да му се чудеса боље по земљи шире, навео да убијем онога безаконика, који ме је наговарао, у његово свето име, да до краја утопим душу у тијело. Он, Савахот, а да ко ? учини да распоп замре под првијем ударцем, и да мени пане на ум, у оној забуни и страхи, да га свлачим и да у његовим аљинама избјегнем из пасијех рука. Оче, или је то божја, или божје нема ! — Или вражја! додаде калуђер памргођен. Не будали, Мијате, зла ти срећа као ти јест ! Да је Бог хтио да ти жнвот спаси, не би му било од потребе да те убицом начини, но би се ломила гвоздена врата, рушили камени зидови , а страже замирале јал бјежале на глас грома његова. Оп те је био навео да откуниш главом душу и да примиш пакао на овоме свијету, како би чист и процијеђен уљегао у царство небесно; а ти мјести да мреш, уби онога, који је у црковно име долазио да те са свијетом прашта а с