Otadžbina

НРОКЛ-ЕТП КАМ

387

Богом мири ; пак јошт мниш у твојој празној шншки, да си јунаштво отворио, и да те Бог навео да раствориш свог бдижњега, којега је он створио ио својој слиди и прилици. Бјежи , сотоно , с крај мене , да се пода нама земља не просједе. Два пут си се обуо у вражју кожу , пак из тебе рогати лаје ! А Мијат очајано: — Е дао Бог и сила Христова, да се прије, своје самрти намјерим па духовника бол^ћа и милостива, који ће моје муке и невоље повјеровати и наћи им лијека и разлога! — Ако им ие нађе? упита калуђер. — Ако им не нађе, питаш ли ? А ја ћу се сам по нашки завјетовати под ковчегом светога Василије у Острогу: дане ћу мрсити док сам жив животом, да ћу једноличити петком и сриједом, а да ћу нри стражњем часу осгавити у светога Мине у селу цијелу окруту, калеж , дарце и кадионицу, ако ће, ко остане, продавати ми поткугњицу у бесцјену, која ми чељад хљебом живу држи. Ту се раставе скоро без поздрава. У те дневи копали једнога ђеда у доњој страни Грбља, пак се на покајање скупило много свијета. Међу покајницама налазиле се жена и сестра Мијатова. Мало пред тијем Друшко проспе глас у пук, да су Мијата у Млецима одрли жива на мијех, јер је хтио лажима и кривоклештином да обиједи превлачке калуђере ; пак неко куне, неко не вјерује, неко се руга, а неко прича и примеће десет пута више нег је чуо. Невјеста није ни заови казала (чуда ваистину!) да је Мпјат жив и здрав у Црмници. Но кад сестра Мијатова, чувши брату пусти глас и да су му на обојке кожу смицали , стаде да га тужи и да му наријеца : како погибе ви крив ни дужан , на великој божјој правди , јер га је кнез су неколико сељана суду облагао и на душу потегнуо, — пуче Мијатовици срце, видећи гђе се неки смију и ругају; заборави једанак мужевљу запријеку, пак се нримаче заови и викне јој иза свега гласа: — Мучи, умукла