Otadžbina

388

ПРОКЛЕТЦ КАМ

као станац ками! што кббиш жива. брата, и зовеш на род зло без зла. Није Мијат погинуо, ни дао Бог, но ето га у Дупилу , бијесан као вук ; нашле га Млетке права као дублијер, пак му дале обиљеже да му на прсима сја и намириле све штете, а Иванбег ће му поклонити Црмницу да је над њом господар. Но сам , кукавица на зеленој граници, то крила, да му господа которска не дођу у траг! Свако стаде да се чуди и дпви вражијему послу, док глас преко Друшка допаде господу которску, да Мијат збиља чами у Дупилу, а приповједач прида: да се посветио жпв , да су га калуђери ставили у ковчег , и да пук врви и ријева ода свуд, да га целива и преда н> метенише. Господа се узрујају пак наговоре провидника да пошаље к Иванбегу свог узданог и у таквијем послима вјештог пријатеља Бескућу, како би га на лијепе склонио да преда Мијата у млетачке руке. Дочека Иван Бескућу као да му је Дужде у гости дошао. Бескућа му изручи поздрав_ провидников п све господе которске, па поче из далека да му откријева с чега је иод онијем годинама предузео тако тешки пут: — Има неко доба, честити беже, да се је пук листом обезвјерио. Помињем се у својој младости кад људи говораху: да није богомољства латинскога и поста хрисћанскога , не би ни сунца сјало! Неђељом и празником бијаху цркве пуне удушене народа; мушко и женско, старо и младо врвљаше да се Богу моли. Дизаху се од пб ноћи , да прије приспију на ускрсу јутрњу. Четверо поста, сриједу и петак, не премрсаше ни ббник. Два пут на годину приступаше свако исповијести и причесћу. А јутрос ? ! Цркве пусте, вечерње није а јутрње по једном на годину; кумсгво и братимство шала и снрдња; милостиња размет; праштање слабост. Томе је крива нека нова школа , која је наумила да претвори љуство у скоство , како ће га лакше навести да поткопа темељ цркви и држави. Тешко онда ономе који што има, или ваља да гине бранећи своје, или да га пусти безнишњацима и празновима, да му га дијеле на оруже под ње-